Општина Мајданпек има специфичан и повољан географски положај. Налази се
у северном делу источне Србије и граничи се са општинама Бор, Неготин,
Кладово, Голубац, Кучево и Жагубицом, а на северу Дунавом са републиком
Румунијом што јој даје статус пограничне општине.
Површина општине Мајданпек износи 932 km2. Надморска висина у општини креће се између 929m и 75m надморске висине. Подручје општине Мајданпек обухвата Мајданпек и Доњи Милановац и села: Дебели Луг, Лесково, Јасиково, Влаоле, Рудна Глава, Црнајка, Клокочевац, Тополница, Голубиње, Mосна, Мироч, Бољетин. Град Мајданпек лежи на 350m а Доњи Милановац на 75m надморске висине. Рељеф општине је претежно брдско-планински. Највиши врх је на Малом Кршу-Гарван на 929m надорске висине. Подручје општине одликује континентална клима са просечном годишњом температуром ваздуха 7,73°C.
Кроз општину Мајданпек пролази магистрални пут Мајданпек-Пожеревац са излазом на ауто-пут Београд-Ниш. Такође преко њене територије пролазе и путеви Пожеревац-Голубац-Доњи Милановац-Кладово и правац Мајданпек-Бор-Зајечар.
Општина је повезана са осталим деловима земље и железничком пругом Београд-Ниш. По ободу општине у дужини од 54km протиче Дунав. Овај пловни пут представља део коридора VII Рајна-Мајна-Дунав-Црно Море.
"Црква светог
апостола Перта и Павла"
Рударством се на овим просторима , као основном привредном делатношћу, човек бави преко 7000 година. Веома неповољни услови живота, неприступачност, дају нам за право да констаујемо - да није рудника, уска долина Малог Пека била би пуста, као што то и јесте када је рудник дуже време престајао са радом. Иако у Мајданпеку нису вршена систематска археолошка истраживања, на основу случајних налаза можемо констатовати остататке енеолитског рударства, присуства Римљана, Византинаца, средњовековних Саса, Турака, Аустријанаца, па све до савремених рудара данашњице.
Кaницови и Карићев приказ из XIX века
1930 год.
1949 год.
1959 год.
Први помен Мајданпека у историјским изворима потиче из XVI века у облику Медани Пек. Ојконим Медани Пек, документован како у турским тако и у неким каснијим западним изворима - има у основи реч мед, "поуздано стари српски назив за бакар," и хидроним Пек који је највероватније грчког порекла, и потиче од облика pékos са значењем "овчије руно", које су још древни Аргонаути полагали у корито реке ради испирања злата.
Ова древна испирачка техника, задржала се међу становницима долине Пека све до скорашњих времена, али се данас користи углавном у туристичке сврхе.
Са сличним називом, који и даље има за основу реч мед ово се насеље појављује и у западним изворима XVIII века. Тада постепено, почиње да га потискује конкурентни турски облик са основом на арапској речи madan ("рудник, руда"), који је у Србији одомаћен у облику мајдан са истим значењем.У првој половини 19. века, мајданпечка долина је пуста.
Идеју кнеза Милоша о обнављању рударства у Србији, остварио је Кнез Александар Карађорђевић, обнављањем рудника у Мајданпеку маја 1849. године. Кључни проблем био је недостатак радне снаге. Алтернатива је била позвати стране раднике. Током обнове рада рудника у Мајданпеку, која је почела маја 1849. године, у ово место се насељавају страни држављани попут Чеха, Пољака, Румуна, Немаца, али и Енглеза, Италијана, Француза, Белгијанаца и других, јер Србија у то време није имала своје рударе, чак ни мајсторе за најпростије рударске послове. Због тога су у Мајданпеку средином 19. века најзаступљенији језици били немачки, као службени, и влашки као говорни, јер је група рудара досељена из оближњих банатских рудника била најмногобројнија.
Ови пребези познати у Банату под називом "Буфени", удариће печат даљем развоју Мајданпека. У данашње време становници околиних насеља све становнике Мајданпека називају Буфанима, иако неки од њих и немају везе са овим румунским рударима. Значајно је истаћи да су рудари склони вери и одржавању религиског култа.Такве потребе рудара било је потребно задовољити и 1855. кнез Александар Карађорђевић доноси одлуку о изградњи храма. Објекат је изграђен у "швајцарском стилу", односно бондрук и завршен је 1858. и назива се "Црква светог апостола Перта и Павла".
Од 1859. године мајданпечким рудником газдују страни закупци, Французи, Енглези и Белгијанци. Национализацијом рудника после Другог светског рата почиње нова фаза у развоју рудника, а самим тим и насеља. Интезивни рударски радови, интезивирали су и развој насеља.
Тако је Мајданпек од малог сеоцата у другој половини 20. века израстао у прави индустријски град са преко 15000 становника. Савремени Мајданпек почео је да се развија од средине XIX века. Нагли развој рудника, а самим тим и насеља почео је средином XX века.
Напланска експлотација рудишта, транзициони процеси у Србији данас потресају Мајданпек. У исчекивању приватизације рудника, без алтернативних облика привређивања, Мајданпек данас напушта велики део становништва, не би ли решио својe егзистенвијално питање. Доста Мајданпечана данас одлази у иностранство, а као највећу мајданпечку колонију у дијаспори треба споменути Вићенцу у Италији. Данас у Мајданпеку живи око 10000 становника у исчекивању приватизације рудника и поновног препорода града.
Друштвено-економски процеси, транзиција, довела је Мајданпек на ивицу пропасти. Мајданпек пролази кроз још једну фазу која прати рударска насеља, рад рудника – развој насеља, пропаст рудника – запуштање насеља.
Мајданпек и није тек "обичан" градић. Истина, за њега се везује рударење и злато, али он има и нешто што се не мери каратима: бистре речице, дрвене мостиће, ливаде, вештачко језеро и Рајкову пећину, туристички бисер – лепотицу Хомоља. Позивамо Вас да нас посетите и упознате ово парче планете .
