Рајкова пећина - налази се у источној Србији, код Мајданпека. Од аутопута Београд- Ниш удаљена је 120 km, а од Београда 200 km. Укупна дужина пећине износи 2304 m, а дужина туристичке стазе 1410,5 m ( у II фази).
Рајкова пећина као и друге пећине представља подземни крашки облик рељефа.Ова пећина је речна, проточна пећина. Кроз њу протиче Рајкова река. Површинским током протиче 3625 m, а затим понире испод кречњачког одсека који је висок 50-100 m. После подземног тока Рајкова река опет се појављује и након 22,5 m тока, спаја се са Пасковом реком и гради Мали пек. Температура ваздуха је 8°C, и она углавном пада за 1-2 °C како се иде од улаза уз речни ток. Релативна влажност ваздуха износи 100%.
У близини Мајданпека налази се једна од најлепших пећина у Србији - Рајкова пећина. Званично је отворена 12. септембра 1975. године. Приликом отварања пећине, по белешкама Петра Гигова, скупило се око 3000 посетилаца. Након говора Др Р.Лазаревића, врпца је пресечена и пећина отворена. У којој мери су посетиоци били засењени лепотом Рајкове пећине сведоче њихове изјаве "Кристална дворана рађа фантастичне хармоније звука и певајући у њој био сам као на седмом небу".
Пећина је име добила по хајдуку Рајку који је у њој наводно скрио велико благо. Како смо добили задатак да напишемо нешто о њему, за помоћ смо се обратили директору Музејa у Мајданпеку Пауну Ес Дурлићу. Захваљујући интервјуу који нам је дао у прилици смо да Вам приближимо Легенду о Рајку.
Легенда каже да је Рајко живео у Мајданпеку у другој половини XVI и првој половини XVII века. То закључујемо по томе што је село у коме је он живео, а које се у то време звало Тањаница, по њему касније добило име Рајково село. Рајково је први пут забележено на једној карти у првој половини XVIII века, тачније 1720. године. Рајко је имао неку механу у Тањаници ( данашњем Рајкову). Легенда каже да је Рајко био повезан са неким попом Мартином који је живео у неком селу у близини Београда ( у легенди се помиње Гродска). Тај поп је као мали био одведен од стране Турака данком у крви, да буде јаничар, али је некако успео да побегне , "и од тада страшно мрзи Турке". Захваљујући његовим дојавама Рајко је увек био на време информисан о томе када брод из Београда креће са турским благом. Дојаве је Рајку прослеђивао на следећи начин: "Торбу пуну ораха је слао по људима, а у један од ораха је ставио цедуљицу у којој је написао тачно време и датум када полази турски брод". Онда би Рајко окупио своју дружину која је бројила око 30 хајдука. Постављао је заседу код Бољетина на месту где су бродови због вирова морали да иду готово уз саму нашу обалу, тако да су могли да са чакљама закаче брод и да га привуку на обалу. Тако би побили Турке, узели благо и поделили га сиротињи. Узето благо Рајко је крио у пећини. Постоје тачни подаци где се налази то благо.
Не верујете?! То је прикривено место у пећини, као неки бунар, али да би се стигло до блага морају да се пређу разне препреке као и у свакој бајци. Једна препрека је велико кљусе за медведе која је запета и покривена земљом тако да човек који не зна овај податак може да стане на кљусе које би се тада затворило и прикљештило се око врата. После извесног времена, када су Турци открили чиме се бави тај кафеџија, кад су кренули у потрагу за њим са намером да га убију, он се са својим хајдуцима дао у бег. Не зна се тачно где је отишао, једни причају да је отишао у Румунију, други да је отишао на југ, а трећи на исток. Сада читав овај крај има своју легенду да је Рајко пошао у његово село и да је тамо оставио потомство. Све те легенде слажу се само по питању једне ствари, да је Рајково благо и даље у пећини. Легенда о Рајку и данас узнемирава мештане на широком подручју од Дунава до Млаве и Тимока, не да им мира и нагони их на рискантне подухвате да кроз поноре и водене канале у пећини трагају за закопаним хајдучким благом, а по хајдуку остаде име Рајкова пећина.
Након раченог, драги наши пријатељи, уколико верујете у бајке, и уколико немате паметнијег посла...(?!)
Литература:
1. Др Р. Лазаревић, Рајкова пећина, Мајданпек, 2000.
2. Милорад Петровић Чича, Легенде источне Србије, Свилајнац, 1998.