Одељења ученика са посебним потребама , у саставу наше школе су од школске 1971/1972. године.
Одељења чине 12 ученика који су категорисани као лако ментално ометена и вишеструко ометена. Са њима ради дипломирани дефектолог Миладин Цокић и олигофренолог Горан Владић.
Упркос потешкоћама ова деца су ШРП укључена у програм описмењавања за рад на рачунару са једним часом недељно. На дату тему "Шта мислим о часовима информатике" деца су написала:
МАРИНА ПАСУЉЕВИЋ, ученица 4. разреда : "Часови су много занимљиви. Лепо ми је док седим за компјутером. Он је велики, али ради оно што ја хоћу и што волим. А волим да гледам цртане филмове, да бојим. Жеља ми је да још више научим."
ЈАНОШЕВИЋ ДАНИЈЕЛА : " Од првог дана заволела сам часове информатике. И радо их посећујем. Одушевио ме је мој први сусрет с компјутером, јер све то за мене је било нешто ново и непознато. У почетку смо гледали дечије филмове: "Томи Џери", три прасета. Гледали смо стране света, "Четири годишња доба", играли смо видео игрице, бојили лутку " Барбику", играли квиз – писали смо слова и састављали речи. Гледали смо "Лав и миш" и др. Волела бих да се што боље обучим за рад с компјутером, и да научим да сама радим."
СЛАЂАНА СИМИЋ, ученица 4. разреда : " Много сам срећна што имам часове информатике. Тамо сам научила како се компјутер укључује и искључује. Знам како се ради са мишем. Он ми је много интересантан. Највише волим да бојим, а лепо ми је и кад гледам филмове. "
ДАРКО НИКОЛИЋ, 6. разред: "Време ми брзо прође па сам тужан када се час заврши."
НИКОЛА ПАУНОВИЋ, 8. разред : "………Није ми било тешко и једва чекам сваки час информатике. Само то је мало времена. Час брзо прође и онда очекујем следећи тек за недељу дана. Сада завршавам осми разред и растајем се са својим друговима али и са компјутером. Ту се не може ништа променити а мени је ипак жао."
И родитељи су путем анкете изразили своје задовољство и заинтересованост за ову акцију. На једно од питања у анкети:
" Да ли сте приметили неко побољшање код Вашег детета " уследили су одговори:
"богаћење речника, стицање самопоуздања и самопоштовања, у координацији покрета, читању и писању. "
У мају 2004.у жељи да се поспеши интеграција деце са посебним потрбама, у радионици под називом " Није мука да се пружи рука" , на једном месту нашла су се деца са посебним потребама и она која похађају редовну наставу.
Сва деца су била у прилици да се ставе у улогу особа којима је, на било који начин потребна помоћ и особа које су у прилици да ту помоћ пруже. Увидевши колико је тешко урадити одређене ствари када нешто на твом телу не фукционише како треба, схватили су колико помоћ друга заправо значи. Нашавши се у ситуацији да пруже помоћ, препознали су колико то може да оплемени човека.
"Драго нам је да су сви учесници радионице препознали вредност заједништва, а посебно позитивним сматрамо то што су исказали жељу за новим дружењем и задовољство што су били у прилици да се међусобно друже" , утисци су водитеља радионице, који су оправдали план предвиђен ШРП-ом да се овај пројекат настави кроз драмску и ликовну секцију.
Као резултат тога на сцену је постављена позоришна представа "Капетан Џон Пиплфокс", која је једну од својих изведби доживела у оквиру међународног симпозијума златарства "Мајданарт".
Ликовна секција припремила је изложбу поводом Васкрса, а дружење кроз заједничко деловање настављено је и на Дан школе, као и на прослави новогодишњих празника крајем децембра, када је своју премијеру доживела и позоришна представа "Цветан, принц патуљака."
Све ове активности олакшале су интеграцију деце са посебним потрбама кроз пројекат " Мултимедији у настави" , који се паралелно са њима реализује још од марта 2004.године.
Радионица Мала школа сликања која је одржана 4. априла 2007. године била је употпуњена и учешћем деце одељења са посебним потребама. Њих троје: Марина Пасуљевић, Слађана Симић и Никола Траиловић инспирисани изложбом дела Жене сликари створили су радове који одишу креативношћу и смислом за лепо. Радови говоре сами по себи, откривају један нови свет, свет виђен дечијим очима, насликан дечијим рукама, свет који говори о уметности једне малене, а несагледиве дечије душе. То су наши мали, а велики сликари, нове дечије уметничке душе једне СТАРЕ школе.
